Сви народи на Балкану су препуни неког националног поноса, док националне срамоте нема готово нико.
      На шта смо то тачно поносни? На ону даљу историју на коју нисмо ми утицали, него наши преци који су, по свему судећи, били сушта супротност од овога што смо ми данас? На њих, који су имали неки други систем вредности?
      Поносимо се том далеком историјом на коју ми ама баш никако нисмо утицали.
      Чиме се још поносимо? Спортистима и научницима? На њихове успехе нисмо ми утицали, нити смо заслужни за исте. Чак смо им и као народ и као држава ускраћивали нормалне услове за рад и напредовање. Свака кап њиховог зноја и одрицања, није наш труд већ њихов. И на крају крајева, сви они су морали да оду са Балкана да би успели и били најбољи у томе што раде. Неки други народи, неке нормалније државе су им дале све оно што ми нисмо.
      Поносимо се, дакле, туђим радом, одрицањем и успехом.
      Ако је национални понос то што спортисти и научници долазе из наших народа, где нам је онда и ...
Цена читања ЦЕЛОГ текста је 5 динара
НЕМАТЕ ДОВОЉНО КРЕДИТА

---

КОМЕНТАРИ:

---

Остали текстови из рубрике ЛИЧНИ СТАВ:
strana broj:

• Игор Чобановић: Нема више оправдања (бесплатно)
• Игор Чобановић: Наше дно има подрум (5 динара )
• Филип Рафајловић: Магија живота (бесплатно)